O kreatoru bloga

by | Jun 26, 2020

Moje ime je Đorđe Vesković i rođen sam 2. septembra 1995. godine u Sremskoj Mitrovici. Život me baš nešto i nije mazio jer sam osoba kojoj je u četvrtoj godini života dijagnostifikovan autizam. Međutim, nikad nisam dozvolio da hendikep koji nosim sa sobom ceo život utiče na mene kao definiciju čoveka, već sam oduvek želeo da širim pozitivnu energiju.

U Sremskoj Mitrovici niko u to vreme nije imao razumevanja za to da u ovom gradu osoba sa autizmom želi da pohađa bilo koju obrazovnu instituciju koja mu je bila namenjena tokom određenog dela života. Dakle, nisu me primili ni u jaslice zbog toga što sam bio nemiran, ni u vrtić iz istih razloga, a niko nije mogao ni da me primi u normalnu osnovnu školu od prvog razreda. Zbog svega navedenog, morao sam predškolsko obrazovanje da pohađam u specijalnom vrtiću u Novom Sadu, prva tri i po razreda osnovne sam pohađao u specijalnoj osnovnoj školi pri Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, jedan i po razred u uglednoj beogradskoj osnovnoj školi „Skadarlija”, smeštenoj na uglu između Skadarske i Francuske ulice, a već u četvrtom razredu, uz blagoslov doktorke iz mog rodnog mesta Dunje Civrić, vratio sam se u Sremsku Mitrovicu, u kojoj sam pohađao sledećih pet razreda osnovne (od četvrtog do osmog), celu srednju školu (informatički smer tamošnje Gimnazije), kao i osnovne i master studije Više škole za poslovne informatičare.

Najviše sam u životu žalio kada sam izgubio kontakt sa prijateljima iz Beograda. Od kada sam se razišao sa njima, 2005. godine, činilo mi se kao da se nikad neću moći videti s njima. Ali, sve se to promenilo kada sam tek 2009. godine u svoj stan uveo internet, otvorio nalog na tada masovno popularnom Fejsbuku i počeo da tražim poznate likove za dodavanje prijatelja. Prve kontakte sa njima sam obnovio 2010. godine, a sa jednim delom njih sam se uživo video tek 2015. godine. Bila je to neopisiva sreća u mom životu, događaj koji ću zauvek pamtiti!

Moje najveće ljubavi u poslednje vreme su kolekcionarstvo nosača zvuka i kolekcionarstvo stare štampe. I dok me moji ukućani kritikuju zbog toga što kupujem još uvek nosače zvuka bez obzira na to što se sve digitalizovalo u današnje vreme, ja se ne obazirem na to, već volim više da vidim muziku u opipljivoj formi nego da gledam spotove za koje, u poslednje vreme, apsolutno nemam vremena. Staru štampu nabavljam jer želim da pomognem tzv. novinarima da se više ne bave trivijalnim stvarima, već da se bave pravom istinom koja je nekada vladala na našoj javnoj sceni, koja će biti predmet bloga „Sve nostalgično”.

Ono što me je život naučio, jeste da volim sebe i da uživam u svakom novom danu! Nadam se da ćete i Vi uživati u onome što vam ja spremam kao glavni arhivator!